Trka je surova. Svako sa svakim i svako sam protiv svih. Nema tajmauta. Nema faula. Nema pravila. Igra se do poslednjeg daha. Do poslednjeg preživelog takmičara. Igra se za novac. Za gala život ili smrt. Nejasan grand pri i sumnjivu pobedu. Nema logike. Ne tražite je, jer je nema. Kao što nema ni priče, u klasičnom smislu te reči. Umesto likova Aca Popović nudi nam „Nosače“. Surove profesionalce, dovoljno nestvarne, i dovoljno snažne da na svojim karikaturalnim plećima iznesu ovu suludu igru. Umesto drame, Popović nudi pozorište, u svom najčistijem, najbrutalnijem, najmanje pretencioznom obliku. Pozorište bizarno kao svoj život. Brutalno kao život. Neverovatno, ali sasvim sigurno moguće, kao što sam život može da bude. Vreme je prošlo sadašnje. Vreme je sadašnje buduće. Nema vremena. I možda baš zato gledamo u sat. Vreme prolazi tako brzo da ga nema za objašnjenja, za aktere, da ga nema za predah, za ljubav, za porodicu i male stvari. Ili za publiku željnu da vidi nešto već vidjeno. „Trka sa vremenom“ je komad o slobodi. Komad o ničim zauzdanoj mašti i nepredvidivoj promisli pisca. Igra radi igre s ciljem da u parteru izazove glasan smeh. Medjutim, oslušnete li to smejanje, čućete u njegovom dnu i jednu gorku nijansu. Jednu ciničnu notu podsmeha, ruganje u lice svakom od nas. Jer svi smo mi mali nosači igre koju nam nameće vreme. U stalnoj trci za karijerom. U stalnoj trci za modom. Za trendi odećom i najnovijom muzikom. Za novim slengom. Jačom konfiguracijom. Boljim hardverom, novom vizijom softvera, najsigurnijim lozinkama, najsavremenijom tehnologijom, čudima tehnike i medicine. Za zapadom. Za istokom. Za fejs liftingom, botoksom, silikonima, najboljim šamponom protiv peruti i deterdžentom čija revolucionarna formula može da opere savest, tako da na njoj više nema ni najmanje mrlje, tako da više nema savesti. Svi smo mi pomalo nosači, u trci za novcem, politikom, trci za ideologijom koja se svakog časa može promeniti.

Paradoksalno: ubrzani svet ostavio nas je da stojimo u mestu. Da se nosimo i podnosimo. Suočeni sa dikatatom mode, imperativnom mladosti i proždrljivim tržištem, ostalo nam je samo da stojimo. Nepomični i nemoćni pred pojmom zvanim: vreme. Robom zvanom vreme. Jedinom robom koja se ne može skladištiti. Jednim protivnikom koji se ne može pobediti.

Pogledajte u svoje srce i recite: koliko ima sati.

Predstava je prolašena najboljom na festivalu od strane Žirija Okruglog stola kritike.

Maja Mirković je dobila nagradu za najbolje kostime.