|
|
 |
|
| |
|
Detaljno uputstvo za on-line rezervaciju možete naći ovde.
Slobodna mesta i uslovi dostupnosti ulaznice možete naći ovde. |
 |
|
|
|
|
|
| |
|
|
| |
PRESS |
| |
|
| |
Predstava „Događaj u stanu broj 2“ je zasluženo osvojila sve glavne nagrade na nedavno završenom festivalu „Joakim Vujić“ koji je tradicionalno (ali ne uvek obavezno i pravedno) u zasenku „Sterijinog pozorja“... »
DANAS (30. 05. 2010.)
|
|
|
|
| |
|
|
|
| |
|
|
|
|
|
| |
|
|
|
Blic (8. februar 2009.)
TIKVE, ČAJ I RESAVSKI
Glumici Milici Mihajlović mora biti da je dojadilo da ispravlja raznu gospodu s druge strane šaltera kad je odlučila da se preziva Mihajlović, a ne Mihailović kao njen otac Dragoslav Mihailović. U toj maloj razlici ima nekog dubljeg smisla. Mihailović zvuči nekako starinski, a Mihajlović urbano.
Bilo bi grdno uprošćavanje kada bismo zbog jednog „i“ Dragoslava smatrali čovekom starog kova, a njegovu ćerku predstavnicom modernog pozorišta. Jeste Dragoslav pisac realist, ali pri tom zaboravljamo šta je prethodilo njegovoj literaturi. Jednom sam napisao da je kod nas posle rata najpre vladao socijalistički realizam, pa socijalistički antirealizam, da bi ga smenio antisocijalistički realizam. Dragoslav bi u ovoj uprošćenoj trijadi bio protagonist ovog trećeg pravca.
Bila bi to nepravda prema njegovoj prozi, jer neko tačno reče: nema socijalističkog ručka, te ni antisocijalističke umetnosti. Njegova grka, škrta, mrka proza je prosto snažna umetnost pripovedanja.
Ali je isto tako nesumnjivo da je u životu Dragoslav bio u opoziciji prema socijalizmu kakvog je video, uveo i vodio onaj koga je Dragoslav Mihailović tako rado zvao Broz, a ne od milja kako ga je većina zvala – Tito. Svi antititoisti njegovog kruga tim naglašenim izgovaranjem imena Broz kao da su aludirali na nešto izrazito neprijatno, grozno, rekao bih sa svesnom aluzijom na Ivana Groznog. Najblaže rečeno, Dragoslav nije imao nimalo razloga da ga voli, jer je proveo mesece i godine na tom Brozovom ideološkom popravilištu, Golom otoku, čije užase je Dragoslav opisao u tri toma posle pune četiri decenije.
Svašta je doživeo naš Dragoslav. Čak i škrti jezik „Ko je ko u Srbiji“ iz 1996. govori rečito šta je on sve prošao, ređajući samo čime se sve bavio do svojih prvih uspeha sa prozom „Frede, laku noć“ i „Kad su cvetale tikve“ 60-ih godina prošlog veka – bio je niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten), u preduzeću za otkup koža i u fabrici šećera, prepisivač katastarskih obrazaca, akviziter, preprodavac jaja, paker koža, radnik u kamenolomu, poslovođa putujućeg cirkusa, urednik u listu „Mozaik“, korektor i urednik u listu „Novosti iz Jugoslavije“ i lektor za srpskohrvatski jezik u Poatjeu u Francuskoj.
A onda sledi direktna zabrana predstave „Tikava“ od tog istog Broza. Kao da je Dragoslavu neprestano za petama, s tim da je bio uveren da je skinuo sa repertoara dramu Borislava Mihajlovića Mihiza, a ne Dragoslava Mihailovića.
Kao akademik, Dragoslav Mihailović ne prestaje da iznenađuje javnost. Iznervirao je kolege akademike i lingviste kad je počeo da protestuje zbog „nesreće što Vuk nije dobro poznavao Srbiju te je uzeo neka narečja koja se nalaze preko Drine“, pledirajući za uvođenje zvaničnog jezika koji će se „donekle razlikovati od dosadašnjeg“ time što bi uzeo u obzir i resavsku varijantu, čijom akcentuacijom i leksikom se Dragoslav obilno služi i u životu i u svom delu.
Povod da o njemu pišem je premijera njegovog komada „Protuve piju čaj“ šabačkih glumaca bez svog doma na Sceni „Bojan Stupica“. Godine 1978, kao član Ateljea 212, pratio sam probe tog komada u režiji Zorana Ratkovića, i jasno mi je da je danas, u ekonomski surovijem vremenu, Jug Radivojević, reditelj vičan takvom štivu, pokazao surovije lice ovog naturalističkog isečka iz našeg života.
Jovan Ćirilov
Ostali tekstovi:
DANAS: DOGAĐAJ
BLIC: TIKVE, ČAJ I RESAVSKI
VEČERNJE NOVOSTI: DOUŠNICI SVOJOM VOLJOM
POLITIKA: TUGA, OKRUTNOST, HUMOR
|
|
|
|
